Magazin

Što je manje vukova, manje je i Srba

“Bojte se, ja nisam čovek, ja sam Vuk. Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah, ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me Čopor čuo moj, da bi me čuli Vukovi, da bi me čule Vučice, da bi me čuli Vučići, da bi se okupio Čopor moj! A, kada se okupi Čopor moj, bojte se psi!” Car Dušan Silni

Vuka nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim, kao njegovog dalekog rođaka psa. Vuk je pametniji, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj ponosa, bez premca među životinjama. Kod vuka je etika isto što i pamet. Vukov ustanak protiv „moderne civilizacije Zapada“ koja još afirmiše potrošački mentalitet, obezličavanje čoveka i porodice uz stvaranje plašljivih i kukavnih ljudi nesposobnih da se za bilo šta dobro i časno bore i izbore, kao da najupornije brane i zastupaju upravo Srbi. Davno je najveći od svih Srba, Sveti Sava, postao zaštitnik vukova i tako odnose sa vukovima učinio prijateljskim. Vuk je u Srba do skora uživao simpatije, a omiljen je bio kod hajduka kojima je donosio sreću. Hajduk nikada za života nije hteo da ubije kurjaka, zvijerca, nepomenika, divina…

A, onda su neki urbani hajduci etiketirali vukove državnim neprijateljima. Tako se danas održavaju brojne lovno-turističke manifestacije u kojima vukove ubijaju iz zabave i sportskog duha. Zaista jedan „human“ sport. Dok vuk napada zbog hrane ili kada je ugrožen, čovek to radi iz hobija. Ko je tu veća zver? Valja znati i da lovci, kada uhvate u zamku kurjaka, uglavnom uhvate onog koji se svesno žrtvovao za čopor svoj. U ovoj priči vuci nisu predatori, već ljudi.

Bilo je predloga da se lovci šalju na psihoanalizu kako bi se utvrdilo odakle potiče strast za ubijanjem. Bilo je apela i da se zabrane hajke, te da se žrtve najglupljeg sporta koji postoji, rehabilituju. Na lovištu Šumskog gazdinstva “Južni kučaj” iz Despotovca cena odstrela vuka ove godine iznosila je 32.500 dinara. Ogromnoj navali lovaca kumovali su i ubice-turisti koji su došli iz inostranstva, iz zemalja u kojima je streljanje vukova strogo zabranjeno. Hajka na vuka tradicionalno se održava na Zlatiboru gde više od 1.000 lovaca gonja vukove, te na Staroj planini, Kopaoniku, Rogatici, Velikom Šiljegovcu, u Ribarskoj i u Prolom banji, na Ozrenu, Rtnju, Gvozdačkoj planini… Nisu urodile plodom peticije da se lovci goloruki hvataju u koštac sa vucima kako bi i kurjaci imali neke šanse. Ne odriču se lovci pušaka iako znaju staro pravilo da: „ko nema među nogama, ima pušku.“ Kao i među Srbima, bela kuga zavladala je i među kurjacima. Ostalo ih je svega oko 700, a što je manje vukova, to je manje Srba – verovali su naši stari.

I dok viking u Švedskoj gaji vukove na vučijim farmama, Srbin nema većih muka nego kako satrat vuka. Sa puškama po šumi cunjaju, po sto lovaca na jednoga vuka, po trista pušaka u vajnih „hajduka.“ Gone vukove na planini, u džipovima, sa noćnom optikom, iz zasede. Dižu Srbi hajke na vukove do u rano proleće, dižu hajke kratkovide. I dok jedna grupa lovaca arlauče ko Turci, drugi iz zasede čekaju ko poturice. Hajkaši arlauču, a seljaci potpomažu, kao vuci im stada napadaju. A, koliko su im ministri ovaca zaklali, a da nisu ni primetili? Pa, opet, na vukove hajku dižu. Uvek nakrivo potežu tandžaru. Koliko jagnjadi raščerečimo za Prvi maj, toliko vuci ne potuku za vijek. Sitne duše ne daju ni Bogu Božije, ni vucima vučje.

Dragoš Kalajić je o simvolici vuka zapisao da vuk ne trpi nikakve kompromise, koje vidi kao izdaju svoje etike ili prirode: “Rekao bih da u tim svojstvima vuka počiva objašnjenje istinskog uzroka omraze koju uživa kod onih što zavide tuđem slobodoljublju i plemenitosti, jer ih ne poseduju. U vuku bi danas valjalo prepoznati i simbol ustanika protiv moderne civilizacije Zapada, jer je ona potpuno preokrenula sve tradicionalne i prirodne vrednosne poretke te kriterijume selekcije. Civilizacija Zapada privileguje i umnožava najgore, a progoni i proskribuje, kažnjava i zatomljava najbolje” – ističe Kalajić.

Verovanje da vuk neće na čoveka iz svoga plemena uporište ima u delu Vuka Karadžića (Poslovice, strana 749) “Vuk na vuka (Srbina) ni u gori neće”. Srbin se – i to ne u figurativnom govoru, nego u verovanjima i religijskoj praksi – identifikovao sa vukom. Vuk nikog ne sluša niti hoće bilo kome da služi. A, šta je Srbin bez vučije prirode? Naši filosofi pitanjem se muče ima li u našem narodu danas išta vučije? Ili smo pseću narav poprimili pa pred tuđinom mašemo repom za šaku kostiju?

A, vuk, vuk je fizički slabiji od lava i medveda, ali ga nikada nećete videti u cirkusu kako pleše. Ponekad se za nekog lošeg kaže „Pseto jedno!“, ili „Kučko!“ Ovo je pogrdno iz razloga što se na taj način ukazuje na izdaju moralnog, odnosno ljudskog sa jedne, ali se indirektno, u prenosnom značenju opominje i podseća na izdaju, poput psa koji je izneverio vuka, sa druge strane.

Nikad nećete čuti neku izreku pogrdnog tipa u smislu „vučino jedna!“ Srbe sa vucima danas dele uglavnom duge cevi i optički nišani, ali imamo i još nešto zajedničko. I vukovi vole čalgiju. Na koji god tv kanal da prebacite, čućete melodije vaskolike. Postali smo kao orkestar sa Titanika. Dok brod tone mi pevamo i zavijamo…

(intervju.rs)