NAUČITE DA VOLITE SEBE – RECEPT JE JEDNOSTAVAN
Doviđenja, dušice, i zapamtite: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, posle jela!
Uzdravlje! Sledeći!
Zdravo, doktore!
– Zdravo i vama. Na šta se žalite?
– Duša me boli. Vi ste duševni doktor?
– Duševni. To mi je prezime. I specijalizacija – takođe. Je li vašu dušu nešto ranilo?
– Ne znam. Možda. Ja je i tako ne osjećam. Uopšte loše se osjećam. Na primjer, ne umijem da kažem ‘volim’.
– Da? Pa, to je česta bolest. Recite mi, kakva je vaša ishrana.
– Ishrana? Ah, da. Pa, supe, žitarice. Povrće. Meso, ali ne svaki dan. Volim pomorandže, sladoled, čokoladne bombone, takođe volim.
– Aha! Volite! Znači, umijete da kažete ‘volim’.
– Ne, nijeste me razumjeli. Ja ljudima ne umijem da kažem ‘volim’.
– Razumijem. Dakle, mila. Dišite! Dišite duboko! Zašto ste tako napeti?
– Ne mogu da dišem duboko. Nedostaje mi dah.
– Tako ćemo i napisati: ne dozvoljava sebi da diše punim plućima. Sada, ne dišite. Ne dišete. Kao da je kod vas uobičajeno stanje da ne dišete?
– Zašto? Ja kao da dišem.
– Upravo tako, ‘kao’. U stvari, tako izgleda. Vi se bojite da se otvorite. Sva osjećanja u sebi potiskujete. Ne date im da se ispolje!
– Pa, nepristojno je, da se osjećanja pokazuju. Ja ih sasijecam u korjenu.
– To, mila, i objašnjava vaše probleme sa disanjem. Sakupili ste, shvatate li, u sebi klice. Cijele grudi su začepljene. Zbog toga ne možete da dišete duboko. Potisnuta osjećanja su zločin prema sebi.
– A šta onda, šta da radim sa njima?
– Priznati ih, da postoje. Nazvati ih po imenu. I dozvoliti im da postoje.
– Posle ću se pobrinuti za to. A sada mi nije do toga. Ja ne umijem da kažem ‘volim’.
– Dajte da vas poslušam.
– Aj! Jao! Ne treba! Molimo vas ne kucajte! Plašim se!
– Tako, znači, dotle su vaši strahovi dospjeli. Slava ti, Gospode! Zar vas boli? Čega se bojite?
– Plašim se bola! Ne želim da me boli!- A od čega boli?
– Kada se udariš. Kada se opečeš. Kada padneš. Od mnogo čega …
– Dušo, moja! Znači vi se plašite da volite!
– Ja? Plašim?
– Da, ljubav i jeste vatreni let! Zar ne? Ona se sastoji od uspona i padova, sa oštrim okretima, sa sudarima. Ljubav ne može biti oprezna!
– Doktore: Znam. Sve je to bilo kod mene. To se dogodilo.
– I sada se bojite?
– Da. Plašim se. Bojim se da me neće razumjeti. Odbaciti. Prevariti.
– Zato ste i svoja osjećanja zaključali. Zaštitili sebe sa svih strana od mogućeg bola. I zato vam je teško reći ‘volim’: Vaša bolest je vrlo izlečiva. A recept je jednostavan. Naučite da volite sebe. Ako budete voljeli sebe – nikome nećete dozvoliti da vas rani. Biraćete samo najbolje, najkorisnije za vas. Vi ćete bez greške nalaziti to, što će vas učiniti još srećnijom.
– Ispostavlja li se to da sada ne volim sebe? Da li je to to?
– Već počinjete da volite! U suprotnom ne biste došli kod mene. Već ste počeli da brinete o sebi – i to je dobar znak.
– A kako voljeti sebe?
– Prvo, počinite da osluškujete sebe. Svoje želje, osjećanja. Ako se vi sami nepažljivo prema sebi odnosite, zašto bi vas drugi pazili?
– A šta da radim? Kako da naučim da volim sebe?
– Da sami sebe pazite, hvalite i ohrabrujete. Sebe treba s vremena na vreme podsticati – znate li o tome? Ne preopterećujte sebe! Ne radite ono što ne želite! Ne dozvolite sebi vrijeđanje! I ne dozvolite sebi da se uvrijedite.
– Pa … pokušaću da volim sebe, brinuću i neću slušati gadosti.
– Pa, to je lijepo. Koristite taj recept i ubrzo ćete osjetiti da se unutar oslobodilo mjesto za ljubav. Mislim da se sada možemo oprostiti. Medicine je rekla svoje, sad je stvar na vama.
– Čekajte malo, doktore! Ali, kako da se ono oslobodi ako tamo ima toliko svega?
– Da, svakakvo kamenje, klice, progutane uvrede, nakupili ste svega, nakupili!
– Da, šta da radim?
– A draga moja, recept je samo jedan: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, posle jela!
Uzdravlje! Sledeći!
