Danica: Tonemo u živo blato, površnost nas je preplavila
“Treba čovek da sačuva sebe u ovim zlim vremenima, ljudi samo osuđuju, upiru prstom, a svoje živote ne gledaju”, kaže glumica
Da bi svoju ulogu odigrali autentično i iskreno, glumci moraju duboko da kopaju po svojoj duši, utrobi i da prolaze kroz teške emotivne pripreme, a kasnije i oporavak od toga, ali mnogi nisu svesni tih stvari, i retko ko razmišlja koliko je to u stvari za nas zahtevno, ističe na početku razgovora glumica Danica Maksimović govoreći o svojoj ulozi u filmu “Jedini izlaz“.
Bol zbog gubitka sina, naizmera tuga i na kraju bes, osećanja su koja preplavljuju njenu junakinju Suzanu Kolar u ovom ostvarenju koje je pre nekoliko dana stiglo u bioskope, a za naš portal glumica govori o svojim ličnim životnim borbama, preovlađivanju površnosti i žarkoj želji za igrom i “onom pravom kvalitetnom glumom iz onih vremena.”
Šta je potrebno glumici da bi u sebi pronašla tako snažne emocije i uspela da ih verodostojno prikaže ispred kamere?
Morate da imate to u sebi, da ste možda i prošli kroz to tokom života. Ovaj život me nikad nije mazio, ja sam otvorena osoba, pa sam neke stvari davala na uvid, govorila glasno i jasno. Mora čovek da pronađe to u sebi, jer ako si toliko profesionalan i toliko znaš šta bi trebalo da uradiš, onda je neminovnost da čeprkaš po sebi, da tražiš taj osećaj. Igrala sam na primer Miledi koja je ubica, koja truje, ja se pitam odakle u njoj sve to i iz čega se stvara ta želja… Mora da ima neki kompleks, da joj nešto fali, to je nemoguće da se stvori tek tako. Onda sam shvatila da treba da imam neku periku da budem ćelava, pa da ona iz tog kompleksa vuče sve to. Mora da postoji ta dubina, neki unutarnji poriv koji vas tera da budete takvi. Ovde u filmu je splet okolnosti i sudbine doveo do mog kraha, moj lik nije bio takav, ona je bila zvezda, i kad se desila tragedija, a kasnije i to saznanje, ja sam se, razume se, raspadala na komade, devijacija moje face se iznenada desila. Ali, to je iznutra, to kad se desi, meni prilaze šminkerke kao nešto da poprave, ja im kažem da nikako ne diraju ništa, ne zanima me ogledalo, zanima me da to bude iskrena emocija, autentična u datom trenutku. Jedna sam od retkih koja na to tako gleda i koja pristaje da se preda potpuno. Zato mi je žao što u karijeri nisam imala više prostora za tako duboke uloge, jer mene ljudi i reditelji vide ovakvu kakva sam spolja, sređena, pristojna, nasmejana, ali ja sam sposobna za velike trasnformacije
Pomenuli ste tu dubinu i suštinu, koliko danas toga manjka i koliko preovlađuje površnost na svakom planu?
Sve je površno, prilazi se i priči površno, brzo se radi i baš je onako, kako bih rekla u žargonu – “šamaranje”. Nisam zadovoljna, ni onim što vidim, ni čujem. Prestala sam i da gledam, jer ne vidim ništa posebno, ništa unikatno, da bi se čovek zapitao kako je urađeno, kakav je kvalitet… Ima tu i tamo kolega koje jako cenim, ali ni oni, niti njihov dar, ne može da dođe do izražaja zbog te brzine i površnosti kojom se pristupa svemu. Na ovom filmu je bilo zaista pohvalno i ozbiljno raditi. Imali smo probe koje su nam zaista omogućavale da se unesemo u projekat. Mogla sam sebi da dozvolim da tražim nekoliko minuta da se oporavim nakon što sam izvrnula utrobu u tim scenama. Kvantitet je potpuno nadmašio kvalitet. Znate, ja sam glumica prošlog veka i to nije bilo nekada tako. Bila bih presrećna da se radi manje, ali zaista studiozno i predano.
U šta se pretvorila kinematografija u odnosu na to kako je bilo nekada?
U novac, distribuciju, marketing… Taj prokleti novac, samo da se brzo dođe do njega. Sve se brzo snimi i prezentuje narodu da se odvuče pažnja od nekih životnih stvari koje manjkaju, koje su u ovom momentu teške. Da bi narod zaboravio na ono što je zaista vredno, ono što je prioritet… U tom kontekstu zaista sam neprijatno iznenađena da se na taj način pretrči preko važnih životnih stvari.
Kako se vi lično s tim nosite?
Gledam da u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja imam svoj svet. Imam na Zvezdari svoju oazu u koju se sklonim i ne dozvoljavam da me dotaknu. To sam dosad naučila, mnogo su me u životu povređivali, bežala sam od svega toga da bih sačuvala ovu svoju tananu dušicu i da bih mogla da uradim ovakve stvari koje su mi sada pružene. Ali, treba čovek da sačuva sebe u ovim zlim vremenima, jer su se ljudi toliko pretvorili u botove. Ne mogu da verujem da su tako postali zli, samo upiru prste u nekog, osuđuju, a ne sređuju i ne gledaju sebe i svoj život, nego se bave tuđim. Nevaspitani smo, neškolovani. Čini mi se da je sve što je vredelo otišlo i da je ostalo nešto što se samo veže za taj ekran, društvene mreže i to je propast. Tonemo u živo blato. Sećam se dečjih emisija, snimali smo one divne stvari, teta Liju i drugare… To je bilo i toga više nema. Ne edukuju se deca više na pravi način i onda izrastaju generacije botova. Meni je to neprihvatljivo.
U kontekstu naslova filma, koji je vaš jedini izlaz iz svega toga?
Nisam sigurna, ali znam da mi moramo po tom pitanju nešto učiniti. Da se prijavljuju i zabranjuju takve stvari, moramo se boriti protiv sajber kriminala. Nažalost, eto svedoci smo da je sve više žrtava i nasilja. Mislim da možemo kroz projekte, kao što je ovaj film, da ukažemo na te probleme. Uvek ću biti optimista i verovati da ćemo uspeti, jedino nam na kraju krajeva to preostaje.