Da li je putovanje kroz vreme moguće?
Sa stanovišta moderne fizike vremeplov nije nemoguć. Međutim, kakva je razlika između putovanja unazad i unapred?
Problem je u tome što je to karta u jednom pravcu. Nesumnjivo je da putovanje kroz vreme čini jednu od glavnih tema naučne fantastike, ali i u popularnim diskusijama. Postoji li, međutim, naučna osnova koja se krije iza ovog popularnog fenomena ili nam ostaje samo da maštamo o avanturama među dinosaurusima, posmatranju nebeskog svoda sa Galileom, ili o ispijanju kafe na Novoj Zemlji u 31. veku?
“Osnovno pitanje je može li se konstruisati vremenska mašina? Odgovor je: da, možemo putovati u budućnost”, kaže profesor Brajan Koks, popularizator nauke i fizičar sa Univerziteta u Mančesteru, tokom svog predavanja na Britanskom naučnom festivalu. Prema Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti, što se telo brže kreće, vreme za njega sporije teče, u odnosu na neko drugo referentno telo. Ovaj fenomen je najlakše opisati misaonim eksperimentom, poznatim pod naslovom “Paradoks blizanaca”. Blizanac A ostaje na Zemlji, dok se blizanac B ukrcava na svemiski brod i odlazi sa planete, putujući velikom brzinom. U odnosu na vreme blizanca A, protok vremena blizanca B usporava. U tom slučaju, blizanac B će se vratiti na Zemlju gde će proći mnogo više vremena nego u njegovom svemirskom brodu.
Ovaj fenomen je izraženiji sa povećanjem brzine broda, i naziva se dilatacija vremena. “U stvari, svaki put kada astronauti putuju u svemir, oni takođe putuju i kroz vreme, za veoma mali deo sekunde!”, objašnjava dr Mičo Kaku, u jednom od svojih predavanja. Eksperimenti sa brzim mionima u CERN-u pokazuju da pri brzinama bliskim brzini svetlosti ove čestice imaju primetno duže vreme poluživota, što se upravo objašnjava dilatacijom vremena. Služeći se trenutnom tehnologijom i razumevanjem univerzuma, ipak smo još daleko od slanja izviđača u budućnost.
PUTOVANJE UNAZAD
Putovanje unazad kroz vreme je, ispostavlja se, znatno kompleksniji problem. Sa stanovišta klasične fizike ne postoji pokazani mehanizam kojim bi se napravio ovakav skok. Međutim, Ajnštajnova opšta teorija relativiteta omogućava pretpostavku takozvanih crvotočina (wormholes), koje predstavljaju glavnog kandidata za putovanja u prošlost, ali i budućnost, kao i putovanja kroz prostor brzinom većom od brzine svetlosti.
Ukoliko se služimo teorijama relativiteta, vreme i prostor više ne posmatramo kao odvojene parametre, već međusobno zavisne. Ovi parametri su opisani u jednačinama polja koje je Ajnštajn dao u svojim radovima, i prema kojima prostor-vreme mogu biti zakrivljeni. Zamislimo prostor-vreme kao jedan papir po kome putujemo linearno. Ukoliko taj papir dovoljno zakrivimo, zgužvamo, teorijski je moguće da preskočimo sa jednog mesta na drugo nelinearno, prečicom, odnosno crvotočinom. Profesor Erik Dejvis sa EarthTech instituta u Ostinu, veruje da se upravo u ovom teorijskom principu krije tajna putovanja kroz vreme.
U svom radu objavljenom u časopisu Američkog instituta za aeronautiku i astronautiku, Dejvis takođe navodi da ovakve crvotočine još nisu pronađene i ako budu, malo je verovatno da će biti dovoljno velike da kroz njih prođe nekakav svemirski brod. “Potrebno je njih pretvoriti u vremenske mašine, što je nezamisliv posao. Samo stvaranje vremenskih crvotočina je ogroman problem”, kaže Dejvis, ali i dalje otimistično gleda na ovakvo rešenje. Na ovom mestu u igru ulazi kvantna mehanika. Kako kaže Robert Oven, astrofizičar sa Univerziteta u Ohaju, za održavanje jedne ovakve crvotočine potrebna je ogromna količina egzotične materije, koju danas veoma slabo razumemo. Međutim, ovakva materija bi u trenutku interakcije oslobodila enormnu količinu energije, koja bi uništila samu crvotočinu u takozvanoj kvantnoj povratnoj reakciji. Matematički modeli kojima se ispituje kvantna povratna reakcija su veoma precizni, ali uzimaju u obzir samo jednu dimenziju prostor-vremena. Profesor Erik Dejvis se nada da upravo u ovom modelu leži nada za održanje teorije.
VREMENSKI PUTNICI
Pored samih fizičkih problema, postoje i očigledni paradoksi putovanja kroz vreme. Jedan od poznatijih je misaoni eksperiment pod nazivom paradoks o Hitleru. Naime, ukoliko bi bilo moguće putovanje kroz vreme, neko bi se sigurno odlučio da se vrati u prošlost i zaustavi Hitlera u svojim zlodelima. Samim tim više ne bi bilo tih dela, pa ni razloga za putovanje kroz vreme, što znači da prvobitni putnik ne bi ni krenuo u prošlost.
Ovakav paradoks sam po sebi poništava postojanje putovanja unazad kroz vreme, u bilo kom trenutku postojanja. Stiven Hoking je takođe formulisao svoj paradoks o putovanju kroz vreme i vremenskom turizmu, u kom se pita, ukoliko je stvarno moguće putovanje kroz vreme, zašto nismo naleteli ni na jednog vremenskog putnika. Poput Fermija i problema vanzemaljaca, Hoking se jednostavno pita, gde su svi?
Pravi odgovor na ovo pitanje naučnici još ne mogu da nam pruže. U popularnoj kulturi, ideja ima na pretek. Određena dela naučne fantastike pretpostavljaju postojanje višestrukih paralelnih univerzuma, nastalih usled najmanje promene koju naprave putnici kroz vreme. Druga predviđaju fiksne tačke u istoriji koje se ne mogu ni na koji način promeniti. Ili je vreme možda potpuno nezavisno od putnika? Da li nam je potreban svemirski brod u obliku plave kutije ili ćemo samo koračati kroz portale i dalekobacače na svom putu u prošlost, odnosno budućnost? U nekom od dela možda se krije pravo rešenje za slobodno putovanje kroz vreme. Sve što se desilo i što će se desiti. Odakle biste vi počeli?
