7 načina na koje sami sebe sabotiramo
Evo kako da proširite svoju zonu sreće! Dobro je da znamo da postoje konkretni OKIDAČI samosabotaže – inicijatori, koji se kao crvene lampice uključe u našoj glavi.
Upsihoterapiji pratimo put naših suza. U coaching-u pratimo put naših snova.” Kerol Kaufman
Da li postoji individualna zonasreće? Da li postoji glas koji vodi računa o tome da ne prekoračimo određenu granicu blagostanja, da ne preteramo? Da li mi sami vodimo računa o tome da nam nikada ne bude preterano dobro u životu? Upravo zbog ovih pitanja se u koučingu često bavimo fenomenom samosabotaže.
Zadatak kouča je da postavlja pitanja koja ljudi sami sebi jako retko postavljaju. Na taj način pokušavamo da otkrijemo zašto i kako ljudi nesvesno blokiraju svoj potencijal i ne dozvoljavaju sebi da otkriju i izgrade svoj autentični životni put.
Kroz rad sa klijentima shvatila sam da je jako teško graditi željenubudućnost i viziju svog novog života ukoliko ne poradimo prvo na barijerima koje svako od nas nosi u sebi.
Svima nam je poznat OTPOR koji se stvara svaki put kada krenemo u nove izazove ili ka novim ciljevima. Mentalna samosabotaža ima toliku moć zato što su joj koreni veoma duboki. Sve što danas predstavlja obrasce našeg ponašanja, čak i stvari koje nam se ne sviđaju, jesu uverenja ranijih generacija koja su nekada imala smisla. U tom načinu razmišljanja postojao je deo koji bi služio kao zaštita od prevelikih očekivanja i „nerealnih” ideja, dok danas češće predstavlja prepreku za naš rast i razvoj.
Svet naših misli, koji se nalazi iza ograničavajućih načela, možemo da zamislimo kao razgranato korenje koje seže duboko u našu prošlost i prodire kroz mnogo slojeva naše ličnosti. Zato nije moguć dugoročan pomak ukoliko radimo samo tehnike okrenute ka budućnosti. Na taj način, prvi rezultati mogu biti veoma dobri, ali novi problemi se uvek ponovo javljaju, jer obrasci koji stoje iza njih nisu promenjeni ili prepoznati. Ukoliko uspemo da dešifrujemo nesvesni model mišljenja i uspemo da razrešimo blokade, uspećemo da prevaziđemo ograničavajuća uverenja i strahovei da spojimo radoznalost iz naših dečjih dana sa slobodom i samoefikasnošću našeg odraslog doba.
Samosabotaža je svakom poznata. Ona je deo našeg prvobitnog mišljenja i nekada je imala smisla. Manifestuje se kroz unutrašnje zabrane, naredbe i upozorenja. Jezik ovog načina razmišljanja živi od preterivanja – „nikada, uvek, ovo je katastrofa, ako – onda, ili – ili…”
Analiza samosabotaže je pokazala da to nije hronična pojava, već se rađa u određenim situacijama i u prisustvu određenih ljudi.
Dobro je da znamo da postoje konkretni OKIDAČI samosabotaže – inicijatori, koji se kao crvene lampice uključe u našoj glavi, kada se ponovi neka određena situacija, započne neka određena tema ili kad smo u prisutstvu određenih ljudi.
Proširivanje zone sreće
Naučnici koji se bave proučavanjem mozga potvrđuju da smo, uz sve druge talente, samo mi ljudi rođeni sa mogućnošću da razmišljamo i da planiramo. Dok životinje imaju ograničeni kapacitet učenja i usko su vezane za svoje genetičke programe, čovek je kao glina, koja se tokom života oblikuje i neprestano menja i razvija. Dok smo deca, naš mozak je kao prazan list papira, ali s vremenom on se brzo popunjava informacijama i razvija, te svoju sposobnost da uči ne gubi do kraja života. Danas znamo da do duboke starosti možemo da stvaramo nove neuronske veze u mozgu. Da bismo nešto naučili, moramo da pamtimo. Dakle, potrebna nam je predstava o prošlosti, ali isto tako nam je potreban i osećaj da postoji budućnost ka kojoj težimo. Naš mozak može da simulira vremensko putovanje u prošlost i u budućnost, što nam pruža ogromne mogućnosti. Jedini problem nastaje onda kada sve te predivne sposobnosti koristimo protiv nas, umesto u našu korist. Nažalost, mi često radije ostajemo u nama dobro poznatoj zoni komfora, nego da se usudimo da proširimo našu zonu sreće.
Okidači i strategije samosabotaže
Predviđanje katastrofe – kada sami sebi teramo strah u kosti. To je misaoni obrazac, gde polazimo od toga da će nam budućnost doneti nešto neprijatno i tako podstičemo sebi osećaj egzistencijalne nesigurnosti. Preživljeni užasi i katastrofe koji su se drugima desili, posmatraju se kao mogući ili vrlo verovatni i u ličnom životu. Nažalost, strah i užas na našim prostorima spadaju u kolektivno iskustvo i ovaj način samosabotaže je jedan od najčešćih. Umesto da živimo život, mi se bavimo time kako i koliko treba da budemo oprezni u životu. Kada prekinemo sa ovom vrstom samosabotaže – dobijamo emocionalno čvrsto tlo pod nogama i mogućnost da živimo u sadašnjem trenutku.
Samoodricanje – kada životne interese drugih ljudi postavljamo iznad svojih. Ovo je najtipičniji način samosabotaže kod žena. To je nesvesna želja da se udovolji drugima, kako se ne bismo zamerale. Tako nešto se pojavljuje onda kada ćutimo, iako nas nešto ljuti. Kada završavamo poslove za druge, iako je i nama potrebna podrška i pomoć. Tu spadaju i slučajevi kada smo drugima na raspolaganju, što mnoge žene udaljava od toga da budu sebi na raspolaganju. Ovaj način razmišljanja nas lišava osećaja sopstvene vrednosti. Iza ove vrste samosabotaže krije se strah od toga da drugima budemo nebitni i nepotrebni. Ukoliko prekinemo sa ovim načinom razmišljanja, imamo mogućnost da ojačamo osećaj sopstvene vrednosti.
Vršenje pritiska – stavljamo sebe i druge pod pritisak. Ovaj način samosabotaže radi po principu uslovljavanja „ako – onda”. Kada sami sebi postavljamo nerealne rokove i ograničenja, kada uslovljavamo svoju zonu sreće dostizanjem određenih rezultata i ciljeva. To je negativna mentalna navika, koja je bitan deo široko rasprostranjenog fenomena našeg doba – sindroma sagorevanja. Kada prestanemo sa ovom navikom, sa nas će pasti neverovatan teret. Kraj pritiska je preduslov za rad i život u takozvanom stanju „toka”, koji nam daje održivo dobre rezultate u životu.
Kritikovanje – kako sebe, tako i drugih. Ova vrsta samosabotaže mnogima je poznata, u ovoj situaciji nalazimo svoje mesto u društvu samo kroz poređenje sa drugima ili kroz lično postavljene zahteve. Ovde se svi odnosi pretvaraju u nadmetanje i teško se ostvaruju iskreni i otvoreni odnosi. U suštini, to znači da mi nikada ne stižemo do svog pravog cilja, već dolazimo samo do sitnih rezultata koji postaju novi razlog za nezadovoljstvo i tako se nalazimo u stalnom začaranom krugu nezadovoljstva i upoređivanja.
Raskid sa ovim načinom razmišljanja nam daje osećaj pripadnosti i prirodni osećaj samosvesti.
Striktna pravila – držimo se rigidnih, slepih i prevaziđenih pravila. U ovom obliku samosabotaže mislimo da nešto treba da se desi samo na određeni način i nikako drugačije.
Prepoznajemo ga po konstrukcijama kao što su: „ako – onda”, „kod nas se to uvek tako radilo”. Verujemo u zablude kao što su: od tog posla ne može da se živi, ili posao ili deca, možeš ili teško raditi ili uživati. Većina tih uverenja je u današnje vreme neprikladna i samo obeshrabruju i ograničavaju ono što smatramo mogućim, a samim tim i ono što nam se čini ostvarljivim i dostojnim našeg zalaganja. Prevazilaženje ovog načina razmišljanja predstavlja kvantni skok u fleksibilnosti i daje nam dozvolu da jednostavno budemo srećni.
Nepoverenje – kada hronično ne verujemo ni sebi ni drugima. Ovu rečenicu će prepoznati mnogi: „Ja mogu da računam samo na sebe.” Takvo mišljenje je često posledica teških ili još neprevaziđenih iskustava prenetih iz porodice. Nažalost, često je praćen osećajem duboke usamljenosti. Poseban oblik nepoverenja koje se graniči sa narcisoidnošću je takozvano „neuspešno prilagođavanje”. Prepoznaćete ga po težnji da uvek protivurečimo i stalno lovimo greške drugih ljudi.
Premotivisanost – ubacujemo sebe u ekstremnu euforiju, kroz koju zapravo potiskujemo neželjena saznanja. Ovaj vid samosabotaže se dešava kod ljudi koji postavljaju sebi cilj da moraju uvek da budu nasmejani, sigurni u sebe i sjajno raspoloženi. Problemi ne smeju da postoje i, ako ih ima, o njima nikada ne pričamo. Cilj je da sebe ubedimo da se osećamo sigurno i da kontrolišemo sve svoje okolnosti kako bismo videli svoj život kao uspešnu priču. Međutim, ovde postoji opasnost od gubitka kontakta sa realnošću. U ovom stanju smo u stalnoj potrazi za „emocionalnim dopingom”. Ova kompenzaciona strategija odvraća nas od našeg puta sopstvenih potreba i realnih mogućnosti. Ovaj polet u visine povezan je sa skrivenim strahom od buđenja u neželjenoj stvarnosti.
